Peti portun, onaj sa 7 Airbnbova, ima jedno svitlo koje ne radi već dvi godine. Baš ispod njega, one noći kad je Luce zaboravila ključ, prvi put ga je vidila izbliza.
Sjedio je na skalama, mirno, ko da čeka autobus koji ne dolazi. Nije se ni mrdnuo kad je prošla. Samo je okrenuo glavu, polako, i gledao je dok je mater nije pustila unutra. Zaključala je i donju i gornju bravu. Dva puta.
Sutradan je pričala sa susidima s trećeg. Susida Sonja je slegnula ramenima i rekla joj tiho, ko da se boji da je netko čuje kroz zid: ne diraj ga, ne gledaj ga, navodno ima vezu u policiji pa mu ionako niko ništa ne može. Prošli mjesec, kaže, zvala je zbog buke. Patrola je došla i ošla. Ne znaju šta bi s njim, ili ne smiju znat.
O onoj noći s vatrom pričaju drugačije, ovisno koga pitaš. Nevista od čovika sa štanda na pijaci tvrdi da zna istinu: nije popio po boce Raida nego je skoro cilu eksa. Organizira je onda rave u kontejneru iza zgrade, tuc-tuc se čulo do tri, dok nešto nije planilo. Kad je stigla interventna, on je samo pokaza 6 srednjih prstiju, gleda pandura drito u oči i posra se na pod pred svima, bez žurbe, onda uša nazad u rupu iz koje je i izliza. Niko nije pokuša ući za njim.
Furešti u onim Airbnbovima isto ne prolaze lišo. Jedna Švabica iz Bosne je prijavila da je nešto gledalo od ispod mašine dok se tuširala, i da joj je ujutro nestalo spize iz frižidera.
Luce više ne zaboravlja ključ. Kad prolazi kroz portun navečer, gleda ravno naprid, jer nikad ne zna u kojem je on filmu te noći. Je li urokan, je li čist, ili nešto prodaje kome, jel se svađa sa šlapama pa nije od volje? Niko ne zna.
Za sad se zna da je preselio na majicu koja nije pravljena da bude ugodna oku ni da se svidi svima.
Ovo je komad za sve koji su u svom filmu i ne polažu račune nikome. Druga beštija u kolekciji, nakon Cipla Govnara, vani kad i triba bit. Teški organski pamuk i oštri otisak.
Naša ulica. Naša posla. Gadost i lipost, skupa u tvom ormaru.
